Kada na to pomislim osećam bol zaboravljenog prvog rađanja i nadu i radost, jer znam da smo svi slobodni. Znam da ništa nije konačno, znam da ne postoji ni prvi ni poslednji put. Znam da je uzaludno kajanje i žaljenje. Znam da je uzalud plakati nad razbijenim životom, jer u stvari on nikada ne može biti razbijen, sve dokle god mi verujemo u sebe, to jest dokle god verujemo da smo svi kao feniks, i da sunce što u nama spava, može iz pepela da nas stvori i može da nas probudi, iako smo se dobrano uspavali.
Ili, kako Branko Miljković kaže:
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.
Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.
U svima nama spava malo sunce, a na nama je da to sunce probudimo i stvorimo svemir od svoga života.
