Ti komentari, lišeni svake osude i pod zaštitom anonimnosti, za mene su u stvari bili kraće istraživanje o stavu naših sugrađana o uspehu u životu, o uspehu u poslu. U nastavku možete pronaći Aurelijev tekst, a komentare možete sami zamisliti. A ako vas njegov tekst ne razmrda, onda proverite da li još uvek imate puls.
Ako se u zoru probudiš zlovoljan, pomisli ovo: „Probudio sam se zato da kao čovek krenem na posao. Pa zar da onda budem zlovoljan kad se spremam da radim ono zbog čega postojim i zbog čega sam i došao na svet?
Photo by Frank Vex on Unsplash
Ili sam možda predodređen za to da ležim u krevetu i da se grejem?’’ – „Pa to je prijatnije.’’ – A zar si ti rođen samo za prijatnost? Da li si uopšte stvoren da bi uživao ili radio? Zar ne vidiš kako i cveće, i ptice, i mravi, i pauci, i pčele rade svoje poslove i kako prema svojim mogućnostima zajedno sa nama izgrađuju svemir? I zar ti nećeš da vršiš dužnost čoveka?
Zar ne težiš za ciljem koji ti je postavila priroda. – „Ali ja moram da se odmorim.’’ Svakako, i ja to mislim. Ali je priroda odredila granice i tome, a isto tako i jelu i piću. A ti ipak prelaziš granice onoga što bi ti moralo biti dovoljno. Ne činiš to samo kad je u pitanju rad; tu ostaješ u „granicama mogućnosti’’.
To je zato što samog sebe ne voliš, jer bi inače voleo i svoju prirodu i njenu volju. Drugi ljudi, oni koji vole svoj poziv, propadaju na svome radu, ne stižu ni da se umiju ni da jedu. Pa zar ti svoju prirodu voliš manje nego livac svoju umetnost, ili igrač svoju, ili grabežljivac novac, ili slavoljubiv čovek ono malo slave.
Kad ovi ljudi oduševljeno rade svoj posao, onda ostavljaju i jelo i spavanje, samo da uzmognu stvoriti ono što im leži na srcu. A zar delovanje za opštu korist tebi izgleda manje značajno i nedostojno tolikog truda.
