Pre nekoliko godina novinar i pisac Neil Paine se upustio u istraživanje koje je za cilj imalo da utvrdi koje je najbolji trener u modernom dobu NBA lige. Kreirao je algoritam koji je koristio kvalitet igrača kao osnovu za predviđanje u koliko utakmica tim treba da pobedi. Analizirao je podatke za svakog NBA trenera od 1979 da bi izmerio ’’pobede iznad očekivanja’’ – tj. to su pobede koje na osnovu kvaliteta njihovih igrača treneri nisu trebali da ostvare. 

http://www.sportsonearth.com/article/133815206/gregg-popovich-spurs-free-agency-midnight-call

Rezultati su bili očekivani. Treneri su uglavnom i pobeđivali u skladu sa sposobnostima njihovih igrača. Svi sem jednog. Grega Popovića. Trener San Antonija je odskakao u toj meri da je imao čak 117 utakmica u kojima je pobedio, iako je trebalo da izgubi. Drugi trener na rang listi je imao čak duplo manje pobeda od Grega u takvim situacijama. Zbog ovih i ostalih pokazatelja, San Antonio Spars su najuspešniji sportski tim u SAD, osvojivši pet titula i imavši najbolji odnos između pobeda i poraza. Grafikon koji je prikazivao Grega Popovića je imao sledeći naslov: ’’To što je uradion Greg Popović je nemoguće’’.

Nije teško shvatiti zašto njegov tim, nevezano od toga ko je trenutno prva violina tima, pobeđuje. Mamuze konstantno na terenu demonstriraju stotine malih, nesebičnih poteza – dodatno dodavanje, posvećenost odbrani, neprestano trčanje i sl., koji na prvo mesto postavljaju interese tima, a ne pojedinca.
Pravo je pitanje šta Greg radi, pa ima takav tim?
Greg je staromodni, autoritarni trener, sa ’’čeličnom’’ kičmom, koji ceni disciplinu pre svega. Temperament mu je ’’vulkanski’’, a često su zvezde njegovog tima bile objekti ’’izlivanja lave’’.
Zagonetka je sledeća, kako džangrizavi i veoma zahtevni trener uspeva na napravi najkohezivniji tim su sportu u SAD?
S jedne strane, San Antonio bira igrače koji su nesebični, vredni i timski orijentisani, ali to rade i drugi timovi, ali ne uspevaju da ih i razviju u tom pravcu. S druge strane, brojni igrači pre dolaska u San Antonio nisu bili takvi. Tajna njihovog uspeha nije u tome da odaberu nesebične igrače, ili da one koji su sebični nateraju da nesebično igraju. Nešto drugo utiče na igrače koji su ranije bili sebični da kada obuku dres Mamuza postanu nesebični. Pitanje je šta je to ’’nešto drugo’’?
Jedan momenat iz života Mamuza može da nam pomogne da razumemo o čemu se tu radi.
Dan posle jednog poraza, Greg dolazi na trening. Obučen potpuno neformalno, a u ruci ima papirnati tanjir sa voćem. Manje izgleda kao general, a više kao nečiji zalutali ujak koji je umesto na pikniku, završio na treningu. Lagano prilazi igračima. Dodiruje ih za rame, lakat, ruku. Opušteno priča sa njima na nekoliko stranih jezika (u tom momentu Mamuze su imale igrače iz 7 različitih zemalja). Smeje se. Oči su mu bistre, aktivne. Nakratko se rve sa jednim od igrača. Greg ništa ne radi slučajno. Cilj mu je da se poveže da igračem i da proveri kako se igrač oseća. Kada Greg želi da se poveže sa igračem, on mu prilazi veoma blizu, skoro da im se nosevi dodiruju. U jednom momentu bivši igrač ulazi u trening salu. Gregovo lice se ozari. Pričaju nekoliko minuta o životu, deci, sadašnjem timu. Kada bivši igrač odlazi Greg mu kaže ’’Volim te brate’’. Gregov asistent naglašava sledeće u vezi njegovog pristupa: ’’Većina trenera mogu da viču ili da budu fini, ali Greg to radi na drugačiji način. On isporučuje dve stvari konstantno: kazaće vam istinu takvu kakva je i voleće vas do smrti’’.
Tog dana, umesto da gledaju snimak jučerašnje utakmice, ceo tim je gledao dokumentarac na temu borbe za građanska prava. Nakon gledanja filma, Greg je, kao i uvek, postavljao pitanja. Pitanja koja su lična, direktna i fokusirana na širu sliku: ’’Šta ti misliš o tome’’; ’’Kako bis e ti ponašao u toj situaciji?’’. Igrači su razmišljali, odgovarali. Ceo događaj je više izgledao kao seminar, a ne deo treninga NBA velikana. Igrači nisu bili zatečeni, jer ovakve stvari su se stalno dešavale. Greg bi započeo diskusije na razne teme: rat u Sriji, gej brakovi, terorizam. Nije važno koja je tema, važno je šta Greg želi da postigne, a to je da ljudi steknu širu sliku da je život više od košarke.
Greg takođe koristi zajedničke obroke da bi se igrači međusobno, ali i sa njim povezali. Puno energije u to ulaže, a obroci, pre svega večere, su uvek nešto više od samog jela i pića. Kada upućuje negativan fidbek, iskren je do bola, ali i šalje poruku o veoma visokim standardima koje tim ima, ali i o njegovoj uverenosti da igrač može da ispuni te standarde.
Greg naizmenično koristi tri signala (tehnike) da bi povezao svoj tim, kao što iskusan režiser koristi kameru. Prvo zumira na pojedinca i kreira vezu jedan na jedan. Zatim se udaljava na srednju distancu i pokazuje igračima istinu o njihovoj igri. I na kraju se maksimalno udaljava da bi naglasio širi kontekst u kome se njihova interakcija odigrava. Svaki od ovih signala samo po sebi bi imao ograničen efekat, ali zajedno imaju moć da naprave vrhunsku vezu i vrhunski tim.
Svaka večera, svaki dodir, svaki seminar kreiraju priču: Ti si deo ovog tima. Ovaj tim je poseban. Verujemo da i ti možeš biti poseban. Igrači Gregu ne zameraju što viče na njih jer je to vikanje samo jedan deo, jedna aktivnost u njihovom odnosu.

(Tekst je baziran na knjizi Culture Code od Daniel Coyle-a)