Ko je Luk Longli? Nije Laki Luk (Talični Tom) već košarakaš Čikago Bulsa iz drugog šampionskog niza. A zašto je on važan? Pa i nije preterano - jer u dokumentranoj seriji o Majklu Džordanu "The Last Dance" skoro da se uopšte i ne spominje (ako će nam spominjanje u toj seriji biti parametar o značaju jednog igrača tog legendarnog tima).

https://www.chicagotribune.com/sports/bulls/ct-cb-chicago-bulls-1997-98-roster-20200419-khzqawsmtvf2fglnc22pvtayli-story.html

Zašto o njemu pišem? Pišem jer sam gledao dokumentarac koji su o njemu Australijanci napravili sa ciljem da isprave istorijsku nepravdu koja je učinjena njihovom zemljaku.

Luk (inače gorostasni centar) je totalna suprotnost Majklu Džordanu. Nije ubica na teremu, čak je i pomalo lenj - po sopstvenom priznanju. Ali, s druge strane, bio je značajan šaraf u toj košarkaškoj mašini i dao je doprinos uspehu tima.

Kada se Džordan penzionisao, kao i većina igrača, Luk je unovčio svoju slavu i prešao je u drugi klub. Nažalost, povreda, ali i odsustvo Džordanove volje i liderstva (koliko god to liderstvo bivalo "bolno" po saigrače) su bili prepreka ka ostvarivanju daljeg uspeha.

Luk je bio primoran da se penzioniše (uz veoma izdašnu ''penziju'') i vratio se kuću u Australiju.

Vratio se kući, ali deo njega je ostao negde u Čikagu, na košarkaškom terenu, iako u to vreme, košarku nije mogao ni da smisli.

Finansijski obezbeđen do kraja života (verovatno i nekoliko generacija njegovih potomaka) suočio se sa nastavkom svog bitisanja u kome pravog cilja nije imao. Novac je trošio na luksuzne stvari; pecao je velike ribe (bukvalno velike, veoma velike ribe), ali je shvatio da u sebi oseća prazninu (možda čak i depresiju).

U jednom momentu, kada je bio na "emocionalnom dnu" (sasvim slučajno) ga je trener australijske košarkaške reprezentacije, koja je u Lukovom gradu imala trening kamp, pozvao da dođe na trening i da mu da svoje mišljenje.

Evo šta je o tome Luk rekao: "Nikada neću zaboraviti kako sam se osećao skoro postiđeno kada sam ušao u halu. Pitao sam se šta ja radim ovde, ja ovde ne pripadam. To više nisam ja... Ali, na kraju nedelje, osetio sam se ispunjeno, ponovo živo. I kao da sam se povezao sa nečim što mi je bilo važno, a sa čim dugo vremena nisam bio povezan."

Nakon toga, Luk se vratio košarci kao pomoćni trener. On se vratio njoj, a ona mi je pomogla se se on sam vrati sebi: "Košarka kao da mi je pomogla da ponovo, makar delimično, postanem ceo. Želeo bi da se vratim tamo gde sam i započeo moju priču, a to je da budem ljubazna, pomalo alternativna i darežljiva osoba."

Njegovu priču nisam doživeo kao priču o uspešnom, ali i zaboravljenom sportisti, već priču o izgubljenom i ponovo pronađenom smislu.